Модерна српска држава, после вишевековне турске окупације, по постепеном ослобађању српских земаља, започела је успостављање модерног правног система по угледу на европске државе, Аустроугарску, на немачко право, као и на француску правну доктрину. Иако је српска средњевековна држава изразито богата правном традицијом и континуитетом, што својом сопственом обичајном и писаном, што усвојеном из Римског права, вишевековни прекид континуитета српске државности захтевао је прагматичан приступ по успостављању новог система, где су се преузимали савремени правни институти из Европе који су се, у мањој или већој мери, прилагођавали поднебљу, менталитету и обичајима народа. Тежња ка успостављању модерног европског система је и природна, с обзиром да су српска држава и култура неодвојиви део европског простора у дугом трајању. Обнова државног система подразумевала је образовање нових носилаца тог система међу интелектуалном елитом. Многи од њих високо образовање као и научно усавршавање остваривали су управо у горе наведеним правним системима, са тежњом да та знања имплементирају у правни систем нове српске државе. Један од њих је професор Драгољуб Аранђеловић.