Драгољуб Аранђеловић, рођен 1873. године у Параћину, умро 1950 године у Београду, професор Правног факултета у Београду, народни посланик, министар правде, правни писац, публициста. Декан Правног факултета 1921-1923. Превео је Аустријски грађански законик на српски језик.

Гимназију је завршио у Београду, као и студије права на Великој школи 1896. Докторирао у Роштоку, у Немачкој 1904. године. Исте године изабран је за доцента на Правном факултету у Београду, док је 1906. године постао ванредни професор. Редовни професор постао је 1919. године.

Поред науке, бавио се политиком и публицистиком, био је министар правде Краљевине Србије 1911-1912., а касније и народни посланик. Предавао је најпре Римско право, а затим Грађанско право, Грађански судски поступак, Наследно и Породично право. Аутор је чланака, монографија, приказа и уџбеника из предмета које је предавао на универзитету а са немачког је превео Аустријски грађански законик. Од 1906. до 1910. године уређивао је часопис Архив за правне и друштвене науке. Као правник, припадао је конзервативној струји, углавном наклоњен аустријској правној доктрини. Током рада на изједначавању правног система у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, залагао се за пуну рецепцију аустријског грађанског права. Био је један од главних редактора законика о грађанском судском поступку, ванпарничном поступку, стечајном поступку, Закона о принудном поравнању ван стечаја и судског пословника. Учествовао је на међународним конгресима и скуповима у земљи и иностранству. На Првом збору правника СХС у Загребу 1924, главни је известилац на тему „Законодавна техника“, делегат на Првом конгресу правника у Брну 1925, учествовао је у припреми Првог конгреса правника словенских земаља, одржаног у Братислави 1933, учесник Првог криминолошког конгреса 1938. у Риму. Био је у више наврата арбитар у Изабраном мешовитом међународном суду, у споровима по питањима имовине између Југославије и Немачке, Аустрије, Мађарске и Бугарске на основу Версајског мира и других мировних уговора. Припадао је Радикалној странци, после Великог рата Протићевом крилу Радикалне странке. Сенатор постаје 1939. године.

Разноврсност научног интересовања професора Аранђеловића доноси нам уџбенике из неколико правних дисциплина, издвајамо „Предавања из грађанског судског поступка (са Живојином Перићем)“ 1912; 1920, „Грађанско процесно право Краљевине Југославије“,1932 ; 1933 „Основи облигационог права: с нарочитим обзиром на Грађански законик Краљевине Србије ; општи део“, 1929., „Предавања из Римског права“, 1938., „Наследно право по Грађанском законику Краљевине Србије (са М.Беговићем)“, 1940.

Што се тиче језика, стила и начина писања професора Аранђеловића најбољи приказ даје сам Аранђеловић, поводом примедаба изречених на квалитет превода текстова са немачког језика – „Ту, дакле, нису допуштене преводилачке слободе као у делима лепе књижевности. Можда због тога страда у неколико живост и лепота израза на нашем језику,али је штета од тога за примену закона (што је овде главно) мања од штете коју такви преводи наносе лепоти нашег језика“. Као наставник је, по сведочењима савременика, омиљен међу студентима. Кроз хумор и духовите опаске износио је и сопствене ставове. Трудио се да пронађе оно што знају а не оно што не знају. Важио је за скромног и сталоженог човека, посвећеног првенствено школи и науци.

Без обзира на статус научника, важио је за човека са мисијом, друштвеног посленика, који је износио своје идеје везане за друштвене проблеме доба у коме је живео. Та мишљења је износио у својим делима од којих се издвајају „О учешћу судија у јавном животу с нарочитим обзиром на наше прилике“, „О беспослици интелектуалаца“, „Један римски закон против маторих момака“, „О мужевљевој власти над женом с погледом на наш грађански законик“, „О изједначавању мушких и женских сродника у законском наслеђивању“. Залагао се за бољи положај жена. Професор Аранђеловић био је савременик и колега великана српске правне мисли – Слободана Јовановића, Живојина Перића, Томе Живановића и заједно са њима сврстан у Класике југословенског права.