Изложба „Тренутак после“ Миланa Ненезићa

Позивамо Вас на отварање самосталне изложбе „Тренутак после“ Миланa Ненезићa 22. септембра у 19 часова у Уметничком центру Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.

Објављено:

Позивамо Вас на отварање самосталне изложбе „Тренутак после“ Миланa Ненезићa 22. септембра у 19 часова у Уметничком центру Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ Булевар краља Александра 71, Београд.

Ко је Милан Ненезић?

Милан Ненезић је рођен 02.09.1983. у Београду, Република Србија.

Дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство 2008. године као лауреат фонда за младе таленте. До сад је имао три самосталне изложбе, прву „Вечити Тренутак (Eternal Moment)“ одржао је 2011. године у Нишу, Салон 77, другу „Снови и Визије (Dreams and Visions)“ у Београду, галерија Штаб, 2014. Године, а трећу „Тренутак после“ у организацији Модерне галерије КЦГМ, 2016. године. Учествовао на више групних изложби од којих су значајније: Младост, NIS Art Foundation, NIS, Белграде, 2012. ; Аутоскопија, УБСМ, Белграде, 2011. ; Amnetic state, 7013 studio, Chicago, IL, USA, 2009. ; Пролећна Изложба, Павиљон Цвијета Зузорић, 2009. ; Touch me Festival – Feel Better!, Zagreb, Croatia, 2008. као сарадник Катарине Петровић.

Добитник награда Златна палета на пролећној изложби у Павиљону Цвијета Зузорић 2009. године и друге откупне награде на изложби Младост Ниш Арт Фондације 2012. године.
Тренутно живи и ради у Београду, Србија.

Тренутак после

Потрага за тренутком који је једнак вечности уткана је у ова дела. Приказани тренутак не представља пројекцију времена, већ га негира. Читава слика постаје метонимија где коначно води у бесконачност, а тренутак тежи апсолуту. Замрзнута тела рефлектују нагон ка покрету, а сама сцена одражава потребу за причом која нема крај.

Специфичан визуелни језик приказаног призора ствара надреалну атмосферу, употпуњујући тиме исказ вечности, а наше рефлексије при разумевању дела доприносе концепту јединства, као и појединачној самоспознаји.

Кроз овај серијал покушао сам да реализујем сцене које не само да дозвољавају посматрачу да се пројектује већ садрже и поруку са унверзалним симболима. Инфилтрирајуци се у приватан простор различитих, интересантних појединаца постајем сведок њиховог отварања у циљу да допрем до суштине универзума њиховог бића. Атмосферу и емоције које одашиљу упијам и бележим кроз серију фотографија и цртежа које напослетку реконструишем у једну слику.

Милан Ненезић

*******

Пред нама су слике, рађене традиционално, са доминантним мотивом људске фигуре и портрета, које на крајње необичан начин откривају очигледности које превиђамо и које нам често измичу. Пред нама је сликар који се неретко загледа у свој одраз у огледалу, па не заборави да нас пун пркоса подсети, изврћући лице у гротескну масу заврнутих капака и избуљених очију, на флуидно, рањиво и пропадљиво наличје наше плоти. Пред нама је изложба „Тренутак после“ Милана Ненезића!

Ненезићево сликарство никога не оставља равнодушним. Како због завидног степена технике, тако и због самих мотива, и онога што није на први поглед тако јасно –приступа, визуелизације, „оваплоћења“. Намерно користим овај помало застарели термин, јер је Ненезић сликар плоти, меса, ткива, телесних флуида, сликар бесрамне, тврдоглаве и веома храбре воље, који спретно и смишљено огољује и разоткрива да иза наше фасцинације телом често почива себични воајерски интерес, површно виђење кодирано предрасудама несвесно да су и тело и његове функције инструмент и пројекција политичког. Уместо тога Ненезић нам нуди сасвим другачији, рећи ћемо субверзивни, поглед на мотив тела. Тело је омотач тињајућег животног језгра по коме се утискују трагови. Оно се позлеђује, изнурује изгладњивањем, изобличава прождрљивошћу, осакаћује и растаче, шири и скупља у посткоиталном дремежу. Оно је палимпсест лаких отисака, ожиљака, модрица, али и маса меса и хрпа костију чије виталне функције могу сваког трена бити укинуте. Ужас другога ништа је у поређењу са димензијама пакла у које нас могу увести неконтролисани физиолошки процеси подивљале материје. Контекст у који Ненезић смешта актере својих слика је ништа мање пријатан. Његови ентеријери су сиромашни, сведени, испражњени, у њима голотиња делује неулепшано, истрошено, често и сустало…
У серији слика „Тренутак после“ интима актера Ненезићевих слика постаје отворена позорница на којој се са једне стране, сасвим огољено, исказује утицај доминантних политичких и социјалних дискурса на чулност и доживљај телесности, док се, са друге стране, приказивањем тела у тренутку који концентрише пуноћу минулих доживљаја слика зауставља, мрзне и кочи. Могло би се рећи да је сваки акт ове серије по једна „мала смрт“, дремање у сну и укидање свега надолазећег, због чега је атмосфера ових слика често напета и интензивна. „Тренутак после“ заправо је непријатни сусрет свакога од нас са нашом отуђеном властитошћу, један од храбријих одговора на питање како у 21. веку насликати људску појаву, бити ангажован и избећи сву баналност великих утопијских наратива и идеолошких пројекција које искривљују поглед на човека.

Миодраг Даниловић

nenezic