Слике Немање Митровића

Инспирисан мало познатим, али особеним сликарима какви су Слободан Митровић, Лизи Ансинг или Ричард Дад, творац слике Мајсторски ударац вилинског чове, кога нам сам открива у једној од својих Прича за очи Немања Митровић, писац и сликар, зналачки се постарао да и његово сопствено сликарство постане  куриозитет. Ово сликарство не подлеже ни канонима традиције, ни канонима модернизма. С једнаком незаинтересованошћу за артистичке моде оно гледа и напред и назад из свог психоделичног бастиона. Ипак, на други поглед, оно је чудесно. Немања Митровић својим сликама покушава немогуће, он тражи „Рај”, он захтева савршенство, знајући да је уметнику дато само једно место да тражи рај,  његово сопствено дело. Зато он тако пажљиво гради своје идиличне или застрашујуће космичке светове, обасјане драматичном унутрашњом светлошћу, а тај уметников рај у профаном савременом свету осуђен је да постане  инцидент.
За разлику од надреализма који најчешће инсистира на хаосу и хоће да спаја неспојиво, Митровићев сложени ликовни поступак доследно чини сасвим супротно, он пажљиво трага за складом, тајанственим сродностима међу предметима, сличностима у природи, скривеним везама најмањег и највећег. На жилицама лишћа откривамо вене и капиларе, копља се гранају у муње, лица постају птице, а очи бубе и рибе, у шупљини дебла крије се звездана ноћ. У том сликарском поступку, тој дисциплинованој фантастици, постоји директна веза са његовим књижевним радом. Његове слике верно прате ауторов начин размишљања, како то не би успео да илуструје ниједан сликар до – он сам.
Свака од ових слика представља мандалу, прави образац мистичког јединства двају принципа. Оно што је важно и вредно, јесте да Митровић надреални свет подсвесног посматра са тако халуцинантнореалистичном пажњом према детаљу, да му успева да оголи ониричко и подсвесно у свој њиховој оностраној стварности. Колорит подсећа на индијско сликарство, а и богатство детаља. Сан постаје јава, и више од тога  стварност се, иза привида, и сама открива као вечни сан о савршенству. У сплету безбројних детаља, откривамо у исти мах и опуштеност, и напрегнуту пажњу уметника да му као у сну  то савршенство на неки начин не измакне. И даље не знамо где је оно, али Митровић нам, док трагамо, нуди бројна открића тајанствених, метафоричних призора, калеидоскопски скривених једних у другима, чије је окружење тако формирано да се сваки елемент одмах стапа са другим, себи сличним, и нестаје, остављајући наш поглед да лута сликом у трагању за невидљивим предметом.
Он радо инкорпорира искуства стрипа, филма, фотографије подводног света. Понекад близак уметности древних епоха, ширином визије, овај рад савремен је кибернетичкој ери, видео играма које „отварају” своје просторе, а покушајем да доведе у нови, складан поредак крхотине једног виђеног и сањаног света, од микроскопски малог, до космичких пространстава, а потребом да све то усклади са сродним средњовековним идеалима, по томе је близак само себи. Не случајно, и не без својствене ироније, Митровић једну своју збирку прича назива Приче за очи, а циклус слика Приче без речи, то је реминисценција на ренесансне теорије о сродности поезије и сликарства, слици као „визуелној поеми”, и песништву које лепоту треба да „исприча”. Ове су теорије данас заборављене, међутим, Митровић их на свој начин реинтерпретира,  његове приповетке заиста јесу веома сликовите, а његове слике, опет, треба дуго и помно читати. Митровић графитном и хемијском оловком чини чуда, једна мала путујућа изложба краси корице његове књижевне библиотеке Светске свеске београдске мануфактуре снова. Како Митровић и сам негде каже, уметник није безбрижни ловац на лептире, него рудар. Извесна „невиност” уводи нас у свет сличан средњовековним илуминираним књигама, мистичким средиштима која су тежила да постану сума свег знања, свих тајни, па тако и саме постале бајка.

Драган Ранковић