Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” obeležava dva krupna jubileja znamenitih predstavnika nemačke književnosti sa kraja osamnaestog veka. Povodom 250 godina od rođenja Novalisa i 180 od smrti Helderlina, pod nazivom „Pesnici otrgnuti od života“, organizuje se izložba knjiga i plakata na prelazu iz 2022. u 2023. godinu, da bi kalendarski bile obuhvaćene obe godišnjice. Izložena je građa iz bogatog fonda Univerzitetske biblioteke: dela dva autora na nemačkom i u prevodu, kao i literatura koja tumači njihovo stvaralaštvo. U vitrinama u ulaznom holu i ispred studentske čitaonice nalaze se domaće i strane monografske publikacije, zbornici i periodika, a plakati prikazuju ključne tačke života, stvaralaštva i poetika Novalisa i Helderlina. Prateća publikacija sadrži, između ostalog, priloge prof. dr Miodraga Vukčevića i prof. dr Nikoline Zobenice, zatim izbor iz dela dva pesnika, odlomke iz najpoznatijih tumačenja stranih i domaćih autora, kao i ilustrovanu paralelnu hronologiju života i stvaralaštva Novalisa i Helderlina u književno-filozofskom kontekstu Nemačke njihovog vremena, budući da su nemačka filozofija i književnost tog doba doživele procvat u međusobnom prepletu i uzajamnom sadejstvu iz kojega je proizašao svojevrstan „savez filozofije i pesništva”.

Novalis je, sa Ludvigom Tikom, bio glavni predstavnik ranog nemačkog romantizma koji se pojavio i razvijao u opoziciji prema vajmarskoj klasici koju su oličavali Gete i Šiler. On je nazivan „najčistijim izdankom romantike” i –„najromantičnijim od svih romantičara”, dok njegov plavi cvet predstavlja simbol romantičarskog traganja za beskrajnim i tajanstvenim, za onim što se kao snoviđenje nalazi iza sveta neposrednog iskustva. A Helderlin nije pripadao ni jednima ni drugima, iako je njegovo pesništvo sadržavalo i klasičarske i romantičarske crte, ali ispoljene na tako autentičan način da je on kao književna pojava ostao u svom vremenu sasvim samosvojan i samotan. Za razliku od Novalisa, čija je poezija slavljena još za njegovog kratkog života, Helderlin nije prepoznat među savremenicima, nego je trebalo da prođu decenije pa da pesnik Štefan George i njegov krug otkriju veličinu Helderlinove poezije i proslede je sledećem veku gde će dobiti prave poklonike, ali i one koji je tumače u vanliterarnom, uglavnom ideološkom ključu.

Blisko ih povezuje njihovo shvatanje pesničke umetnosti kao vrhovne duhovne delatnosti. Za Novalisa – pesnik i sveštenik su jedno, a „poezija je ključ filozofije, njena svrha i značenje”. Za Helderlina „poezija na kraju opet biva ono što je bila na početku – učiteljica čovečanstva” koja će nadživeti filozofiju, istoriju, sve ostale nauke i umetnosti. Sa Novalisom koji je, pored bavljenja književnošću i filozofijom, završio prava, studirao rudarstvo i dobro poznavao astronomiju, matematiku i biologiju, do nas dopire poslednji blesak univerzalnog genija. A sa Helderlinom dopiru večna pitanja o odnosu bolesti i kreativnosti, o vezi organskih i duševnih poremećaja i nadahnuća, o tome koliko je tanka linija između genijalnosti i ludila.

Ovi pesnici, skoro vršnjaci, živeli su stvarali u istoj epohi, kretali se u istim intelektualnim krugovima i razvijali se pod uticajem istih savremenika, slavnih nemačkih književnika i filozofa, a sreli su se samo jedan jedini put, u Jeni 1795. Njihove sudbine bile su tragične, a stvaralački vek kratak. Posle smrti svoje četrnaestogodišnje verenice Sofije fon Kin, Novalis je bio skrhan i obuzet čežnjom za smrću. Helderlina je, pak, razorila zabranjena ljubav prema rano umrloj Sizeti Gontar, majci četvoro dece kojima je bio domaći učitelj. Ta devojčica i ta zrela žena nisu bile samo njihove životne ljubavi i muze, već su simbolizovale vrhovne estetske pricipe na kojima se temeljilo njihovo stvaralaštvo, pa su utoliko njihovi gubici bili nepodnošljiviji. Gotovo u isto vreme su se se teško razboleli, Novalis od galopirajuće tuberkuloze, a Helderlin od teškog duševnog oboljenja koje se progresivno razvijalo. Prvi je umro u dvadest osmoj godini, a drugi je kratko odolevao svojim demonima, da bi u trideset šestoj godini bio proglašen neizlečivim, pa je drugu polovinu života proveo u izolaciji. Tako su dva pesnika presečena na vrhuncu svoje životne i umetničke putanje. Ali pre toga su obojica našli u sebi dovoljno jak izvor pesničke snage i vitalnosti, da uprkos tragizmu sopstvenih života, za kratko vreme koje im je sudbina dodelila, stvore delo koje će im obezbediti trajno visoka mesta u istoriji evropske i svetske književnosti. Ipak, od njihovog vremena do današnjih dana, čitaoci se pitaju kakvo bi bilo delo pesnika otrgnutih od života, da im je dat normalan i spokojan ljudski vek.

Video snimak sa otvaranja izložbe možete pogledati ovde