У оквиру програма „Класици светске књижевности – јубилеји“ у Универзитетској библиотеци приређена је изложба књига и плаката поводом 250 година од рођења Новалиса и 180 година од смрти Хелдерлина. Отварање је 28. децембра у 13 сати, а говоре проф. др Миодраг Вукчевић (Филолошки факултет) и Биљана Пајић (Гете институт).
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” обележава два крупна јубилеја знаменитих представника немачке књижевности са краја осамнаестог века. Поводом 250 година од рођења Новалиса и 180 од смрти Хелдерлина, под називом „Песници отргнути од живота“, организује се изложба књига и плаката на прелазу из 2022. у 2023. годину, да би календарски биле обухваћене обе годишњице. Изложена је грађа из богатог фонда Универзитетске библиотеке: дела два аутора на немачком и у преводу, као и литература која тумачи њихово стваралаштво. У витринама у улазном холу и испред студентске читаонице налазе се домаће и стране монографске публикације, зборници и периодика, а плакати приказују кључне тачке живота, стваралаштва и поетика Новалиса и Хелдерлина. Пратећа публикација садржи, између осталог, прилоге проф. др Миодрага Вукчевића и проф. др Николине Зобенице, затим избор из дела два песника, одломке из најпознатијих тумачења страних и домаћих аутора, као и илустровану паралелну хронологију живота и стваралаштва Новалиса и Хелдерлина у књижевно-филозофском контексту Немачке њиховог времена, будући да су немачка филозофија и књижевност тог доба доживеле процват у међусобном преплету и узајамном садејству из којега је произашао својеврстан „савез филозофије и песништва”.
Новалис је, са Лудвигом Тиком, био главни представник раног немачког романтизма који се појавио и развијао у опозицији према вајмарској класици коју су оличавали Гете и Шилер. Он је називан „најчистијим изданком романтике” и –„најромантичнијим од свих романтичара”, док његов плави цвет представља симбол романтичарског трагања за бескрајним и тајанственим, за оним што се као сновиђење налази иза света непосредног искуства. А Хелдерлин није припадао ни једнима ни другима, иако је његово песништво садржавало и класичарске и романтичарске црте, али испољене на тако аутентичан начин да је он као књижевна појава остао у свом времену сасвим самосвојан и самотан. За разлику од Новалиса, чија је поезија слављена још за његовог кратког живота, Хелдерлин није препознат међу савременицима, него је требало да прођу деценије па да песник Штефан Георге и његов круг открију величину Хелдерлинове поезије и проследе је следећем веку где ће добити праве поклонике, али и оне који је тумаче у ванлитерарном, углавном идеолошком кључу.
Блиско их повезује њихово схватање песничке уметности као врховне духовне делатности. За Новалиса – песник и свештеник су једно, а „поезија је кључ филозофије, њена сврха и значење”. За Хелдерлина „поезија на крају опет бива оно што је била на почетку – учитељица човечанства” која ће надживети филозофију, историју, све остале науке и уметности. Са Новалисом који је, поред бављења књижевношћу и филозофијом, завршио права, студирао рударство и добро познавао астрономију, математику и биологију, до нас допире последњи блесак универзалног генија. А са Хелдерлином допиру вечна питања о односу болести и креативности, о вези органских и душевних поремећаја и надахнућа, о томе колико је танка линија између генијалности и лудила.
Ови песници, скоро вршњаци, живели су стварали у истој епохи, кретали се у истим интелектуалним круговима и развијали се под утицајем истих савременика, славних немачких књижевника и филозофа, а срели су се само један једини пут, у Јени 1795. Њихове судбине биле су трагичне, а стваралачки век кратак. После смрти своје четрнаестогодишње веренице Софије фон Кин, Новалис је био скрхан и обузет чежњом за смрћу. Хелдерлина је, пак, разорила забрањена љубав према рано умрлој Сизети Гонтар, мајци четворо деце којима је био домаћи учитељ. Та девојчица и та зрела жена нису биле само њихове животне љубави и музе, већ су симболизовале врховне естетске приципе на којима се темељило њихово стваралаштво, па су утолико њихови губици били неподношљивији. Готово у исто време су се се тешко разболели, Новалис од галопирајуће туберкулозе, а Хелдерлин од тешког душевног обољења које се прогресивно развијало. Први је умро у двадест осмој години, а други је кратко одолевао својим демонима, да би у тридесет шестој години био проглашен неизлечивим, па је другу половину живота провео у изолацији. Тако су два песника пресечена на врхунцу своје животне и уметничке путање. Али пре тога су обојица нашли у себи довољно јак извор песничке снаге и виталности, да упркос трагизму сопствених живота, за кратко време које им је судбина доделила, створе дело које ће им обезбедити трајно висока места у историји европске и светске књижевности. Ипак, од њиховог времена до данашњих дана, читаоци се питају какво би било дело песника отргнутих од живота, да им је дат нормалан и спокојан људски век.
Видео снимак са отварања изложбе можете погледати овде
