„Naučna utakmica otvorena je za sve narodnosti bez razlike pa dakle i za Srbe.
Ali moramo priznati da smo mi do sada u njoj slabo,
da ne rečem nikako, učestvovali. Razlog tome nije u oskudici sposobnih
ljudi za taj posao već jedino u tome što naučna istraživanja koštaju novca,
ona su skupa a mi novca nemamo.
Nemamo ga ne stoga što smo puka sirotinja,
već stoga, što svoj, od naroda veoma teško pokupljeni novac,
trošimo na, ne samo uzaludne i beskorisne,
već očevidno štetne političke borbe i agitacije.“ [1]

Ukupno delo Đorđa Stanojevića [2], fizičara, astronoma, meteorologa i popularizatora nauke [3], i po kvantitetu i raznovrsnosti i po kvalitetu i značaju, zahteva punu revalorizaciju i uzoriti status.

Ovaj rektor Beogradskog univerziteta (1913–1921) u mnogim oblastima svog, gotovo renesansnog delovanja, bio je predvodnik: prvi srpski astrofizičar, prvi pisac univerzitetskih udžbenika iz fizike, autor prve sačuvane fotografije u boji kod nas, kao i prve fotomonografije sa slikama u boji, autor naše prve knjige o vazduhoplovstvu [4], čovek koji je u Srbiji ostvario prvu radio-emisiju i prvi rendgenski snimak, a pre svega, čovek koji je „osvetlio“ Beograd pre mnogih drugih evropskih prestonica (ali i mnoge druge srpske gradove: Užice, Leskovac, Čačak, Zaječar...) i koji je izgradio prvu srpsku hidrocentralu i to po sistemu naizmeničnih struja svog prijatelja Nikole Tesle [5]. Živeći u doba zamašnog razvoja elektrotehnike i nauke o elektricitetu, Stanojević usvaja moderne tekovine gotovo paralelno sa njihovim pojavljivanjem u svetu [6] i tako postaje pionir elektrifikacije, elektrotehnike i savremene industrijalizacije, kroz preobraženje zastarelih manufakturnih radionica u moderne elektrificirane fabrike. Njegovo insistiranje na uključivanju Srbije u sistem međunarodnih standarda i implementacija metarskog sistema, kao i modernizacija obrazovanja i lični primer u popularizaciji nauke – svedoči o jednom evropskom i svetskom naučnom modelu u kontekstu srpske kulturalne paradigme [7].

Sudbina je htela da se ovakav čovek – koji je upravo nalik svom velikom savremeniku i prijatelju Tesli, verovao da su plodovi nauke opšteljudsko dobro i treba da služe isključivo poboljšanju uslova života i razvoju čovečanstva – nađe na čelu Beogradskog univerziteta u vreme najvećeg iskušenja u njegovoj istoriji: u doba Velikog rata [8]. Uprkos tome što u ratovima sve strada, redak je slučaj da se univerzitet suoči sa mogućnošću da fizički nestane. Ovo je svoj vrhunac ispoljilo u bombardovanju Beogradskog univerziteta, 1914. godine. Austrougarska ratna mašinerija [9] kao da je nastojala upravo da samu ideju srpske kulture i identiteta zbriše sa lica zemlje pa su bestijalnom bombardovanju bili izloženi i objekti na koje se ni ratna dejstva po pravilima kakve-takve kulture ratovanja ne usmeravaju.

Onaj koji je prvi među savremenim teoretičarima uzviknuo o smrti čoveka, zapisao je i sledeće: „Danas čitava jedna nacija može da bude izložena smrti kako bi se u nekoj drugoj naciji obezbedio opstanak. Princip moći ubiti radi života postao je sada vladajući princip međunarodne strategije, a opstanak sada nije legalni opstanak suvereniteta već biološki opstanak određenog stanovništva.“[10] Ovakva zlokobna misao, aktualizovana tekućim pokušajima istorijske revizije Velikog rata, u kontekstu njegove stogodišnjice, zasnovana je na razlikovnom principu veliki–mali. Po istom principu bila je, pre sto godina, sprovođena politika „čišćenja“ intelektualnih kapaciteta neprijateljskog malog naroda, kroz fizičko uništenje duhovnog blaga, kulturnog nasleđa i intelektualne elite, u kontekstu čega je i izvršeno bombardovanje Beogradskog univerziteta. Slično tome, nekoliko decenija kasnije, prilikom novog bombardovanja bombe će padati na Narodnu biblioteku Srbije. Ali to smo makar upamtili, ruina Beogradskog univerziteta treba se sećati na isti način.

Jedan drugačiji pogled na stvari, zasnovan na principu sličnosti, danas se, ukoliko ne odustajemo od ideje humaniteta, čini umesniji. U studiji koja govori o „književnom apsolutu“ [11], ideja modernosti se predstavlja i kao posledica nezavršenog projekta romantizma. To današnji utisak o nedovršenom projektu modernizma stavlja u jedan dublji kontekst, ali podseća i na nemačkog romantičara iz Jene [12] koji ima značaja i za razumevanje utiska koji je naša kultura ostavljala u prošlim vremenima. Ako u ovom kontekstu tumačimo zamašno interesovanje nemačke kulture za srpsku narodnu tradiciju u doba romantizma ili konstantno interesovanje srpske kulture za nemačke kulturne vrednosti (sam Đorđe Stanojević se krajem XIX veka usavršavao na Univerzitetu u Berlinu), onda time demonstriramo mogućnost sagledavanja dveju kultura po principu sličnosti. Antologijska dela i stvaraoci tzv. malih kultura morala bi da budu zajedno sa onima iz tzv. velikih kultura. U punom opsegu i evropskom dometu, to dokazuje stvaralačka ličnost Đorđa Stanojevića.

Renesansna ličnost ovog čoveka [13] i njegove brojne aktivnosti – kojima je, bez obzira na njihovu raznovrsnost, uvek bila zajednička ideja humaniteta – danas se može tumačiti kao model obnove, Habermasovim rečnikom rečeno, „integralnog razuma“ [14]. Samo takav razum može, u savremenom okruženju, sagledati stvarnost kroz koprenu nagomilanih i često iskrivljenih informacija. Ovaj čovek-univerzitet upravo kao rektor Beogradskog univerziteta u doba ratno, postaje metafora pacifističkog i kosmopolitskog principa sličnosti. Baš onako kako je, u svom nadahnutom predavanju, još prilikom pristupanja Katedri za fiziku tadašnje Velike škole u Beogradu, Đorđe Stanojević sam naglasio: „Zar je nauci zadatak da usavršava ratne sprave; zar je njena dužnost da obučava vojnike, potpomaže razdor među ljudima; zar nauka umesto da širi na ceo ljudski rod blagotvorne rezultate svojih pronalazaka, da podržava i pomaže da se hiljadama ljudskih života tamani.“ [15]

1. Đorđe M. Stanojević, Etar i elektricitet u modernoj fizici, Nastavnik, 4 (5), str. 368–379, 1893 (pristupno predavanje na Velikoj školi, održano 16. marta 1893, prilikom stupanja na Katedru fizike).
2. Videti: Đorđe Stanojević – život i delo: povodom 150 godina od rođenja, zbornik sa istoimenog naučnog skupa, SANU (Ogranak u Novom Sadu), Novi Sad, 2008. Takođe, upućujemo zainteresovane istraživače na najcelovitiju bibliografiju Stanojevićevih radova, kao i tekstova o njemu: Marija Šešić, Petar Miljanić, Đorđe M. Stanojević (1858–1921), u: Život i delo srpskih naučnika 7, Biografije i Bibliografije, knj. 7, SANU, Beograd, 2001, str. 29–68.
3. Videti: Đorđe M. Stanojević, Zvezdano nebo nezavisne Srbije, Kraljevsko-Srpska državna štamparija, Beograd, 1882; Iz nauke o svetlosti, Srpska književna zadruga, knj. 28, 1895.
4. Videti: Đorđe M. Stanojević, Šetnja po oblacima, Kraljevsko-Srpska državna štamparija, Beograd, 1884.
5. Đorđe Stanojević je bio onaj koji je Teslu dočekao u Budimpešti i doveo ga u jedinu posetu Srbiji, 1. juna 1892, a objavio je 1894. godine i knjigu o njemu. Videti: Dorđe M. Stanojević, Nikola Tesla i njegova otkrića, Štampa ŠIP Srbija, Beograd, 1976.
6. Upravo zahvaljujući Stanojeviću, Beograd je bio jedna od prvih osvetljenih evropskih prestonica, a prvi tramvaj je, zbog njegovog rada, pokrenut u Beogradu samo šest godina posle prvog tramvaja u Ričmondu u Americi. Takođe, samo pet godina nakon izgradnje Tesline hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima, zasnovane na polifaznom sistemu naizmeničnih struja, Stanojević u Užicu, na Đetinji, umesto gradnje nove mehaničke radionice gde bi voda bila pokretana pomoću mašina, predlaže i sprovodi izgradnju savremene (Tesline) hidrocentrale. Izgradnjom prve radio-stanice, aktivno je doprineo ostvarenju svoje vizije izrečene sledećim rečima: „Dete koje želi da govori sa svojim prijateljem, a ne zna gde se on nalazi, pozvaće električnim glasom koji samo on čuje… i čuće odgovor: ’Ja sam u dubini rudokopa, na vrhu Anda ili na širokom okeanu’…”.
7. Uostalom, nećemo prećutati ni pomen mnogobrojnih problema s kojima se, usled nerazumevanja, Stanojević sretao u domaćem okruženju. Pored ogromnih borbi koje je morao voditi sa ondašnjom akademskom zajednicom oko implementacije metarskog sistema i, naročito, električnog, a ne gasnog osvetljenja Beograda, naročito je simptomatičan podatak o odbijanju Stanojevićevih naučnih radova iz fizike sunca od strane Srpske kraljevske akademije, iako ih je odobrila Francuska akademije nauka i Stanojevićev prijatelj i mentor Žil Žansen, svetski priznati astrofizičar. Ovo najbolje svedoči koliko su njegovi radovi bili iznad nivoa tadašnje naučne javnosti u Srbiji. Činjenica da je ovaj velikan bio gotovo zaboravljen – zaboravio ga je čak i Institut za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji je osnovao, sve do 1988. godine, kada je obeleženo 130 godina od njegovog rođenja – stoji danas kao krupna opomena kulturi iz koje je potekao.
8. Videti: Dragan Trifunović, Đorđe Stanojević, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, izdanje autora, Beograd, 1997.
9. Videti više o tome: G. M. Stanoiewitch, Le bombardement de l’Université de Belgrade, Paris, 1915; sa predgovorom slavnog francuskog fizičara Lusijena Poenkarea.
10. Videti: Fuko, Mišel, Rađanje biopolitike: predavanja na College de France 1978–79, prev. Bojana Novaković, Gorana Mijić, Bojan Stefanović, Jelena Mihailović, Marko Božić, Svetovi, Novi Sad, 2005.
11. Videti: Lacoue-Labarthe, Philippe, Nancy, Jean-Luc: The Literary Absolute: the Theory of Literature in German Romanticism, State University of New York Press, 1988.
12. Univerzitet u Jeni je početkom XIX veka bio centar nemačke idealističke filozofije, a rani romantizam je tamo pronašao svoje utemeljenje (Novalis, August i Fridrih Šlegel itd.). Takođe, prvi susret Getea i Šilera se tamo odigrao, a oba velikana nemačke misli su presudno važni kada je reč o evropskoj recepciji srpskog kulturnog zaveštanja.
13. Pomenimo i činjenicu da je Đorđe Stanojević bio i učesnik naučnih ekspedicija, da je predlagao reviziju kalendara, da je stigao da se bavi i voćarstvom i botanikom, a bio je i jedan od osnivača svetskog pokreta za esperanto.
14. Videti npr.: Habermas, Jirgen, Filozofski diskurs moderne: dvanaest predavanja, preveo Igor Bošnjak, Globus, Zagreb, 1988.
15. Đorđe M. Stanojević, Etar i elektricitet u modernoj fizici, Ibid.