18. јун 2011. године

Политика

Аутор: НАДИН АКУНД
Рубрика: Култура

Уз друге подухвате на Балкану и у Европи после Првог светског рата, новооснована Карнегијева задужбина финансирала је и изградњу библиотеке Београдског универзитета која је отворена 1926.

Српско-америчке везе

Међу најзначајнијим напорима Карнегијеве задужбине било је изучавање не само узрока већ и последица рата на цивилно становништво. По завршетку Првог светског рата, Карнегијева задужбина оживела је напоре за међународним помирењем и предузела низ подухвата на изградњи и реконструкцији широм Европе.

Иницијатива Карнегијеве задужбине помогла је редефинисању улоге таквих организација у послератном међународном државном уређењу. Буран период 1914-1918. не само да је променио мапу Европе већ је дубоко модификовао начин вођења међудржавних односа; појавили су се нови актери; Сједињене Америчке Државе ушле су у политичку арену као велика сила; у Југоисточној Европи појављују се нове државе, међу њима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; најзад се јавља и нови играч, кључни елеменат чија ће улога и партиципација бивати све већа током 20. века: непрофитне организације, нарочито оне чије су визије подржавале снажне финансијске задужбине као што је Карнегијева задужбина за међународни мир (Carnegie Endowment for International Peace, CEIP).

Какве су биле везе између једне тако моћне институције као што је CEIP, са седиштем у САД и нове Краљевине Србије, рођене у рату? Мало је, или нимало доступних истраживања о периоду формирања CEIP, 1900-1930. Међу бројним пројектима, почев од 1919, ова задужбина финансирала је изградњу неколико универзитетских библиотека у Белгији, (Лувен), Француској (Ремс) и Југославији (Београд). Једна група људи у CEIP-у, била је чврсто решена да успе у подухвату реконструкције опустошених подручја. Углавном стасали у предратном мировном покрету, ти адвокати, професори и дипломате веровали су да ако се рат не може елиминисати, може се кодификовати кроз међународно право и арбитражу (Peace through Law, енгл. Право за мир). Успешни предузетници, углавном Американци и Британци, и главни међу њима, Ендру Карнеги (1835-1919), подржавали су мировни покрет повезујући економски напредак, просперитет и пословни успех као кључну гаранцију мира. Расејани диљем Европе и САД, ти људи ујединили су се око Карнегијеве задужбине 10. децембра 1910. да би створили неформалну и транснационалну мрежу. Карнегијева фондација имала је три циља: да промовише међународно разумевање и сарадњу (концепт спречавања сукоба), да изучава узроке и последице рата (посебно проблеме цивилног становништва) и најзад да помогне развој концепта Међународног права.

Брига за цивиле Карнегијева фондација основала је 1912. Европски центар са седиштем у Паризу, као огранак одељења за узајамне везе и образовање. Ендру Карнеги окупља око себе истакнуте личности и лидере из академских и политичких кругова: Федора Мартенса (Русија), Семјуела Дјутна (САД), Хенрија Ламаша (Аустроугарска), Николаса Батлера, председника Колумбија универзитета, касније и председника Задужбине, као и Д’Естурнела де Констана, председника Европског центра CEIP-а, француског дипломату.

Зашто Београд? Који си разлози били пресудни да овај град, од свих осталих који су претрпели ратна разарања, буде одабран 1919? Београд је био прилично разрушен од 1914. до 1918. Штампа у САД детаљно је извештавала о ужасним животним условима становништва за време рата, њиховим патњама и невољама. И амерички Црвени крст одиграо је посебну улогу у извештавању о драматичним околностима у Србији. Његов ратни савет, у који су били укључени и чланови CEIP-а организовао је главну помоћ и апеловао за новчану подршку. Укључивање Карнегијеве задужбине у овај регион није било новина.

Одмах после Другог балканског рата, 1913, CEIPпод вођством Батлера и Д’Естурнела де Констана послао је осмочлани тим да испита узроке рата и његове последице на цивилно становништво. Резултат је био добропознати извештај, објављен 1914, први широко распрострањен документ који се готово искључиво бавио цивилима у рату. Јуна 1914, извештаји балканске комисије CEIP-а истичу потребу да се прати ситуација на Балкану и да му се обезбеди економска помоћ.

Већ 1919, брига за цивилно становништво током рата отишла је корак даље поклањањем пажње улози јавног мњења и образовања у послератној реконструкцији и развоју. Према Николасу Батлеру, јавно мњење је сада сагледано као потенцијална снага у области информисања и едуковања с циљем да се допринесе спречавању будућих сукоба. Главни циљ Карнегијеве задужбине сада је образовање, а нарочито континуирано образовање за одрасле.

Ентузијасти из Карнегијевог комитета Да бисмо на прави начин оценили причу о изградњи библиотеке Београдског универзитета користићемо две различите перспективе. Најпре, истраживање и остваривање самог пројекта од стране мале групе људи различитог порекла и националности. У Београду, пројекат је надгледао Лио В. Кепсер (1893-1975), поручник америчке морнарице. Током 1916-1917. био је у Солуну а касније радио за Службу америчке помоћи на југу Србије. Лио Кепсер је 1920. именован за шефа локалног Карнегијевог комитета, основаног у сарадњи са југословенским властима. Остали чланови комитета били су: Светозар Прибићевић, министар образовања, Персивал Доџ (1870-1936), амерички амбасадор у Београду, Слободан Јовановић, ректор Београдског универзитета и архитекте: Никола Несторовић, проф. Драгутин Ђорђевић и Андра Стефановић.

На основу извештаја које је Кепсер слао пратимо различите фазе пројекта почев од формирања комитета, односа између његових седам чланова, њихова мишљења и ставове и ток радова на изградњи. Истражујемо и причу у позадини, односно, тројни однос између изразито различитих учесника током овог сложеног послератног периода. Поред осталог, једне од релативно нових непрофитних организација (CEIP) и две државе – ове краљевине и САД – прве новоформиране, без дефинисаних граница и међународно признате, и друге, придошлице на међународној позорници. Упркос препрекама и тешкоћама, библиотека је успешно пуштена у рад 1926. и могла је да прими више од 200.000 књига. Данас је Библиотека Београдског универзитета позната под именом Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.