Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду једна je од највећих научних библиотека на Балкану са најважнијом функцијом да одговори наставним и научним потребама академске популације – студената, универзитетских професора и научних радника уопште. Универзитетска библиотека као једна од установа културе од националног значаја, има важан задатак и обавезу да негује културно-историјско наслеђе Србије и учини га доступним свим заинтересованим корисницима.

1838–1921

Библиотека изворно потиче од библиотеке Лицеја Кнежевине Србије и прва је наменски грађена библиотека у Србији. Лицеј је основан 1838. године у Крагујевцу, а 1841. године премештен је у Београд. У свом саставу имао је и библиотеку чији су фонд чинили поклони домаћих и страних дародаваца као и обавезни примерак Кнежевине Србије. Лицеј кнежевине Србије је Законом од 24. септембра 1863.  године претворен у Велику школу која је у свом саставу имала централну библиотеку и више семинарских библиотека. Велика школа је 1905. године постала Универзитет, тада је централна библиотека расформирана услед недостатка простора и средстава. Постојећи књижни фонд уступљен је семинарским библиотекама, али се убрзо показало да је Универзитету неопходна једна општа научна библиотека.

После Првог светског рата убрзано се радило на обнови Универзитета и научног рада уопште, а у томе је огромну улогу одиграо тадашњи ректор др Јован Цвијић. Шеф Српског семинара на Филозофском факултету, професор Павле Поповић покренуо је иницијативу за оснивање једне опште библиотеке за цео Универзитет, a конкретан предлог је почетком 1921. године поднео Савету Филозофског факултета. Одлуком овог Савета коју је усвојио Универзитетски сенат, основана је Универзитетска библиотека. Професори Филозофског факултета Павле Поповић, Веселин Чајкановић и Александар Белић, чланови Комисије за оснивање Универзитетске библиотеке, имали су задатак да конкретним предлозима реализују ову одлуку.

Универзитетска библиотека основана је јануара 1921. године, а професор Урош Џонић (1897–1968) именован је за њеног првог управника.

Крајем 1920. године, управа Карнегијеве задужбине је српској влади поклонила 100.000 долара за подизање једне библиотеке у Србији. Ову одлуку Карнегијева задужбина донелa је захваљујући иницијативи два истакнута Србина која су у то време живела у САД, дипломате Славка Грујића, посланика Краљевине СХС у Вашингтону (1871–1937) и Михајла Идворског Пупина (1854–1935), познатог професора физике на Колумбија универзитету. Град Београд је за изградњу универзитетског комплекса уступио Универзитету земљиште некадашњег тркалишта, па је договорено да се ту изгради Универзитетска библиотека. Пројекат су урадили чланови Одбора за подизање библиотеке, професори универзитета Драгутин Ђорђевић и Никола Несторовић. Камен-темељац постављен је 23. јуна 1921. године, када је престолонаследник регент Александар у темељ зграде поставио повељу на пергаменту. Полагању камена-темељца присуствовали су патријарх Димитрије, министар просвете Светозар Прибићевић, ректор универзитета Слободан Јовановић, представници Карнегијеве задужбине и многе друге уважене званице, уз интонирање химне. Грађевински радови на изградњи Библиотеке завршени су за две године, али се појавио проблем недостатка финансијских средстава за опремање библиотеке.

1921–1930

Од јануара 1921. па све до доношења Закона о универзитету 1930, Универзитетска библиотека је постојала само на основу решења универзитетских власти – Савета Филозофског факултета и Сената Универзитета, без законске основе и административних признања Министарства просвете. Закон о универзитетима требало је да озакони библиотеку и и уреди питања оснивања Универзитетске библиотеке у Београду. Тим законом, тачније чланом 40, предвиђено је да поред специјалних библиотека по семинарима, заводима и факултетима, постоје при универзитетима и опште универзитетске библиотеке. Идуће 1931. године, донета је Општа уредба о Универзитету у Београду. Њоме је (члан 238) законски пропис о универзитетским библиотекама и формално уведен у живот: признато је оснивање и постојање Универзитетске библиотеке, формулисани су њени задаци и сумарно је прописан начин руковођења библиотеком.

Библиотека је свечано отворена на дан Св. Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Професор Урош Џонић остао је на положају управника до почетка Другог светског рата. У раду му је помагао Библиотечки одбор, чији је председник био професор Филозофског факултета Павле Поповић, а чланови представници свих факултета. Главни задатак Библиотеке био је „да као самостална универзитетска установа помаже неговање науке и у својству научне библиотеке послужи не само студентима и професорима Београдског универзитета, већ и свима онима који се баве науком“.

1946

За време Другог светског рата, Библиотека није радила са корисницима, део зграде заузела је немачка војска, но зграда и фондови су углавном сачувани. После ослобођења, за управника Библиотеке постављена је Милица Продановић, дотадашњи библиотекар Универзитетске библиотеке. Поводом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, Библиотека је добила данашњи назив: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.

После Другог светског рата отпочела је примена савремених библиотекарских метода у организацији и обради фондова. Формиран је јавни стручни каталог, а у сарадњи са Народном библиотеком Србије израђена су Правила за каталогизацију Друштва библиотекара Србије, која су значила почетак уједначавања обраде књижне грађе у библиотекама у Србији. Успостављени су контакти са универзитетским и националним библиотекама у земљи и иностранству и почео је интензиван рад на размени и међубиблиотечкој позајмици публикација. Формирана је служба за информације и проширена сарадња са факултетским, семинарским, институтским и другим библиотекама Београдског универзитета.

1975–1984

Приликом пројектовања зграде Библиотеке, планирани су магацини за 300.000 свезака, међутим библиотечки фонд је веома брзо растао, тако да је 1975. године достигао преко милион. Преоптерећење у магацинима је довело и до оштећења и пуцања зграде. Седамдесетих година почеле су припреме за санацију, доградњу и адаптацију Библиотеке. С обзиром на то да Библиотека има статус споменика културе, што не допушта било какве измене у спољашњој и унутрашњој архитектури, одлучено је да се изгради подземни магацин на два нивоа, који би имао капацитет довољан за још најмање 50 година. Завод за заштиту споменика културе града Београда предао је инвестиционо-техничку документацију 1980. године, а радови су започети 1984. Радови су трајали веома дуго, јер се испоставило да темељи нису адекватни и да се цела зграда мора поставити на армиране бетонске шипове, што је и учињено.

1987–1996

У складу са могућностима, Библиотека је радила на модернизацији своје делатности и одлуком Универзитета 1987. године дефинисана је као центар информационог система Универзитета у Београду. Од 1988. започета је аутоматизација пословања Библиотеке и њено укључење у Систем научно-технолошких информација Југославије. Формиран је електронски каталог, који је online доступан 24 сата дневно. Одмах по увођењу интернет сервиса у Србију и Библиотека је својим члановима омогућила претраживања, а први домаћи библиотечки сајт на интернету направљен је у мају 1996. године у Универзитетској библиотеци.

Управа Библиотеке 1996. године донела је одлуку да се фондови преселе у новоизграђене магацине иако они технички нису били припремљени, јер је смештај нових публикација постао немогућ. После пресељења фонда, средствима града Београда обновљена је фасада зграде, санирана кровна конструкција и постављена ограда. Део испражњених магацинских просторија адаптиран је за рад корисника и запослених у Библиотеци.

2005

Дугогодишњи корисник библиотеке, судија у пензији Душан Корлат, личном донацијом је помогао адаптацију бившег магацина књига од 200 квадратних метара у читаоницу, која данас нози назив Мала читаоница. Град Београд је 2006. финансирао замену грејне инсталације и прилаза за кориснике са хендикепом.

2007

Средствима донације U.S. Steel Serbia, који настављају традицију Карнегијевих челичана, урађена је санација и адаптација Студентске читаонице и простора за кориснике у приземљу, а у холу на првом спрату је Кnowledge Center предвиђен као простор за изложбе и за одржавање мањих скупова и предавања.

2014

Са пуном свешћу да једна национална култура мора пратити развој глобалног процеса дигитализације, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ је интензивно почела да сарађује са међународним организацијама и учествује у европским пројектима дигитализације. Тако нам је Европско удружење истраживачких библиотека (LIBER) отворило врата ка овим пројектима и помогло да стекнемо репрезентативно искуство у овом пољу. Од прве целовите дигитализоване збирке која је обухватала рукописе из заоставштине српске књижевнице Исидоре Секулић, преко скенирања старих ћирилских рукописа, успостављања дигиталног репозиторијума Phaidra (и у оквиру њега система Е-тезе за похрањивање докторских дисертација, што је и део прве српске колекције „сиве литературе“) и Knowledge центра, све до значајних доприноса у различитим репрезентативним међународним пројектима, који су крунисани дигитализацијом оријенталних рукописа у оквиру Europeana Libraries пројекта, и старих српских новина у оквиру Europeana Newspapers пројекта. Само у оквиру овог пројекта Универзитетска библиотека је доставила метаподатке за више од 400.000 дигитализованих новинских страница, што је прва и највећа у потпуности претражива дигитална колекција на ћириличком писму.

Универзитетска библиотека наставља да се развија и просторно, па је тако, највише захваљујући средствима добијеним од Министарства културе и информисања Републике Србије, адаптирано 400 квадратних метара поткровља у нове читаоничке просторе, опремљене најновијом опремом за образовне и истраживачке намене.