Реч-две о Блејку

Објављено:

Вилијам Блејк (1757-1827) био је енглески песник, сликар и бакрописац. Непризнат за живота, данас се сматра великим самосвојним уметником који заузима једно од најважнијих места у историји књижевности и ликовне уметности. Нортроп Фрај, утицајни теоретичар књижевности ХХ века, толико је уважавао Блејково дело, да је изрекао касније често цитиран суд како је овај песник формирао читаво тело поезије на енглеском језику, док га је Гардијанов ликовни критичар Џонатан Џонс подједнако егзалтирано прогласио највећим уметником који је Британија икада дала.
Блејково књижевно и ликовно дело је у своје време било толико ново и неконвенционално, да је било осуђено на неразумевање и игнорисање. Са друге стране, он је својим за то доба ексцентричним схватањем живота, религије и уметности, код већине савременика изазивао чуђење, одбојност, па чак и ужас, и многи су га сматрали дословно лудим,али доцнији критичари истичу његову вансеријску имагинацију и креативност, као и филозофски и мистички аспект његовог стваралаштва.
Блејкове слике и поезија окарактерисани су као део романтичарског покрета и још чешће као пре-романтичарски, али његово дело заправо измиче било каквим класификацијама и можда је управо то неприпадање било ком уметничком покрету или стилској формацији његово најважније својство. Поштујући Библију, која је уз Дантеа и Милтона, била његова главна и трајна инспирација, али ненаклоњен енглеској цркви као и свим облицима институционализоване религије, Блејк је једно време био под утицајем идеала француске и америчке револуције, али је убрзо одбацио ова политичка уверења. Занимљиво је да је овај уметник заступао и за своје време сасвим револуционарно становиште о слободној љубави, једнакости полова и женској еманципацији. На њега су такође снажно утицали и мислиоци мистичари као што је Емануел Сведенборг, али и од тог уплива се лако отргао и почео да гради сопствени филозофски, религијски, митолошки и уметнички свет.
Блејково стваралаштво је толико оригинално и јединствено, да га је веома тешко сместити међу сродне уметничке појаве. Вилијам Росети га је окарактерисао као „славну светлост“, као“уметника који није био најављен од стране претходника, није био сродан са савременицима, нити се може рећи да је имао праве наследнике“.